Историја школе

У акту рађевског начелника од 20. маја 1843. године, који је упућен окружном начелству, по први пут се помиње школа у Белој Цркви. Први списак ученика пронађен је из 1858. год. са 30 ученика распоређених у први, други и трећи разред. Kао највероватнији датум оснивања школе може се узети 1836. година иако према неким, за сада несигурним подацима, се оснивање школе може ставити у 1833. годину или чак неколико година раније. У документима из 1869. год помиње се рад школске кухиње, хигијена спаваћих соба, значи да је школа имала просторије за смештај деце која су стално боравила у школи. За време Првог светског рата школска зграда је била војна болница српских војника. 

 

Од 1950. год. школа ради као осмогодишња, а због недостатака простора почело се са изградњом нове школске зграде. Од 1953. године. школска зграда је саграђена без пројекта, од слабог материјала, тако да је из безбедносних разлога морала бити срушена 1991. године. На месту старе школе изграђена је нова школска зграда са учионицама, кабинетима,фискултурном салом, опремљена новим намештајем. Рад у новој школског згради отпочео је 01. 09. 1991. године. 

Матична школа у Белој Цркви је осморазредна са одвојеним четвороразредним одељењима у Врбићу, Ставама, Мојковићу, Цветуљи, Горњим и Доњим Брезовицама и осморазредним одвојеним одељењем у Завлаци.

Одлуком СО-е Крупањ бр 14/91-01 од 18. 07. 1991. године, а потом решењем Привредног суда у Ваљеву од 21. 01. 1992. године, Основна школа "Жића Марковић" у Завлаци, са издвојеним одељењима у Горњим и Доњим Брезовицама, Мојковићу и Цветуљи, припојена је Основној школи "Жикица Јовановић Шпанац" у Белој Цркви.

Издвојено одељење Завлака налази се покрај магистралног пута Ваљево – Лозница. Од 1988. године у функцији је нов школски објекат реновиран 2005. године

Рад наше школе данас одвија се у специфичним условима, због великог броја ђака пешака и наставника путника. Настојимо да поштујући традицију пратимо савремене педагошке токове, радећи на побољшању материјално-техничких услова школе, негујући индивидуалне потенцијале ученика.

Када неко иза себе има 170 година постојања и рада као ОШ „ Жикица Јовановић Шпанац “ из Беле Цркве, онда је то добар разлог за промоцију и похвалу. Ова типична сеоска школа једна је од две основне школе у општини Крупањ, једној од најживописнијих, али и најсиромашнијих општина западне Србије.

Како је било у прошлости тешко је описати у неколико редова. Ипак, занимљиво је поменути да у месту још увек постоји стара школа у којој је својевремено боравио Дaрко Рибникар, и која је под заштитом државе.

 

Жикица Јовановић Шпанац - Биографија

Рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је касније избачен јер је дошао у додир са радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Даље школовање је наставио у Београду, где је касније почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету.

Током студентских дана још активније учествује у акцијама студената Београдског универзитета. Због своје политичке активности и опредељености за раднички покрет примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије 1935. године. Једно време је радио и као новинар „Политике“, одакле је избачен 1936. године.

Имао је 22 године када се 1937. године, пред дипломски испит, упутио у Шпанију да помогне радницима Мадрида и Андалузије у њиховој борби против фашизма. Борио се на страни Народне републике Шпаније.

Пред полазак у Шпанију, рекао је својим родитељима да иде на студије у Француску. Из Шпаније је својој мајци то у једном писму објаснио следећим речима: „Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу...“

После слома Шпанске републике, 1939. године, заједно са осталим борцима Интернационалних бригада прешао је у Француску, где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. године, с једном групом југословенских добровољаца вратио су у Југославију.

Одмах по доласку у Краљевину Југославију је ухапшен и испитиван од стране специјалне полиције. Али га то није зауставило да настави своје револуционарно-побуњеничке активности. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Када је почео Априлски рат у Југославији, пријавио се као добровољац, али га Краљевска војска није примила.

Споменик Жикици Јовановићу, на месту његове погибије, код селаРадановциПосле капитулације и окупације Краљевине Југославије, заједно са другим комунистима радио је на организовању устанка у западној Србији. Окружни комитет КПЈ за Ваљево донео је 25. јуна 1941. године одлуку о формирању Ваљевског партизанског одреда и одред је формиран11. јула. Али је Жикица још раније, заједно са др. Мишом Пантићем и Чедом Милосављевићем, формирао Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар.

Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма - наредника Богдана Лончара и каплараМиленка Браковића који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржаоантифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора и славио се као Дан устанка (Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији ове двојице жандарма).

Жикица се касније са својом четом прикључио Ваљевском партизанском одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијимНемачким и Недићевим јединицама.

Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комирићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинамаМаљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, проглашен је за народног хероја 6. јула 1945. године.